Mi znamo da beli čovek ne razume naš život.

Jedan deo zemlje njemu je isti kao i drugi, jer on je stranac koji dođe noću i uzima od zemlje sve što želi. Zemlja nije njegov brat nego njegov neprijatelj i kad je pokori on kreće dalje.

On za sobom ostavlja grobove otaca i ne brine se.

On otima zemlju od svoje dece i ne brine se. Grobovi njegovih otaca i zemlja što mu decu rađa zaboravljeni su. Odnosi se prema majci - zemlji i prema bratu - nebu kao prema stvarima što se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajan nakit. Njegov apetit prožderaće zemlju i ostaviti samo pustoš. Ne znam. Naš način je drugačiji nego vaš. Od pogleda na vaše gradove crvenog čoveka zabole oči. A možda je to jer crveni čovek je divlji i ne razume. Nema mirnog mesta u gradovima belog čoveka.

Nema mesta da se čuje otvaranje listova u proleće ili drhtaj krila kukaca. A možda je to jer sam divlji i ne razumem.

Buka mi vređa uši.

Šta je život ako čovek ne može čuti usamljeni krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem. Indijanac više voli blagi zvuk vetra kad se poigrava licem močvare kao i sam miris vetra očišćen podnevnom kišom ili namirisan borovinom. Vazduh je skupocen za crvenog čoveka jer sve živo deli isti dah - životinja, drvo, čovek. Beli čovek ne izgleda kao da primećuje vazduh koji diše. Kao čovek koji umire mnogo dana on je otupeo na smrad.

Ali ako vam prodamo našu zemlju morate se setiti da je vazduh skupocen za nas, da vazduh deli svoj duh sa svim životom koji podržava. Vetar što je mom dedi dao prvi dah takođe će prihvatiti i njegov poslednji uzdah. I ako vam prodamo našu zemlju morate je čuvati kao svetinju, kao mesto gde će i beli čovek moći doći da okusi vetar što je zaslađen mirisom poljskog cveća. Tako ćemo razmatrati vašu ponudu da kupite našu zemlju. Ako odlučimo da prihvatimo, postaviću jedan uslov: beli čovek mora se odnositi prema životinjama ove zemlje kao prema svojoj braći.